Планина. Надморска висина 1200м. Година 1976. У планини рудник. Око рудника насеље. У насељу домороци, измешани са онима који су дошли из разних крајева да своју срећу нађу баш у овом месту, далеко од свог родног краја, али и од „цивилизације“. А баш ту, рађала се цивилизација. За истим столом седели су заједно: мештани, Босанци, Црногорци, Хрвати, Македонци, Чехословаци, Немци…, једном речју, била је то Европа у малом. Још је само фалио Војислав Илић, да напише „Маскенбал на руднику“ и оно његово „Та и сам ће Рудник, кад га смеј пробуди, од силнога смеја да развали груди.“

Ипак, морам се вратити на тему овог прилога. Тога дана (тачан датум је уписан у Матичну књигу венчаних у селу Крива Феја) венчао се наш друг Раде. Родом негде из западне Србије. Мог колегу Петра и мене позвао је за сведоке на венчању. Није му, каже, битно ко ће бити кум, а ко стари сват. Ко се први потпише је први сведок, а други потписник је други сведок. Не може онај ко се други потпише бити први сведок, објасни касније матичар. Услови врло повољни. Нема куповине шерпи, лонаца, електричних шпорета (у селу и онако нема струје).

Први сведок је донео литар ракије „Хајдучка капљица“, да честита склапање брака. Одржао је и пригодну здравицу. У то време је та ракија била на добром гласу. Матичар  рече да то попијемо после склапања брака у канцеларији. Одмах се заврши протокол и пређосмо на ствар (хајдучку). Присутни смо само нас два сведока, младожења, снашка и матичар. Флаша иде из руке у руку, јер чаша није било. Снашка није пила. Матичар искусан, види да неки попију више, неки само мало лизну и наздраве. Узе он флашу, стави на сто (сто чист, матична књига је склоњена, остала мастионица, лењир и упијач). Дохвати лењир и измери флашу. Обележи оловком четири једнака дела. Сад се тачно знало колико ко треба да попије, а да не пређе црту, или не допије до црте. Оде флаша без затварача у корпу, а ми у оближњу кафану.

Прође девет месеци и срећни родитељи добише кћерку. Значи, снашка на венчању није била трудна, мада су неки сматрали да јесте. Ипак, то се у селу гледало.  Сада је славље било на већем нивоу. У кафани. Друштво са венчања је ту, уз велики придодатак других гостију.  Кафана, као и свака крчма у планини. Столови са карираним столњацима једва се држе на ногарима. Један хармоникаш се рве са хармоником, јер кад је мало више развуче, она се раздвоји на два дела. Али је брзо састави и настави. Конобар служи из чаша које су ухватиле каменац. Срећни отац наручује пиће за целу кафану. Скоро смо сви у „трећој брзини.“ За суседним столом седе два полицајца, који су ушима окренути према нашем столу, а пендреци им допиру скоро до патоса.

Мени се омаче и упитах Рада како је дао име кћерки. После кратке драмске паузе (коју хармоникаш искористи да састави хармонику) он рече – Александра. А да сам добио сина дао бих му име Александар, по Александру Ранковићу. Славље се заврши. При изласку из кафане приђе ми полицајац, поведе ме мало у страну и упита да ли сам чуо да је Раде рекао да је добио сина,  дао би му име Александар, по Александру Ранковићу. Одговорио сам да сам чуо (не схватајући зашто ме пита), мада је била галама и доста се попило. Добро, рече полицајац, и оде.

Није прошло много времена, а ја сам добио позив да се јавим код судије за прекршаје. Срећа, као сведок. Предмет – Кривична пријава против друга Рада, који је у кафани поменуо Александра Ранковића. Испричао сам детаљно судији шта о томе знам. Нагласио сам да Раде није помињао Александра Ранковића у кафани. Помињао је Александру, јер је Раде тако дао име својој кћерки. Раде је ослобођен, а  ја нисам морао све да знам, све да чујем и све да кажем.

Видоје.@gmail.com