U naš narod oduvek se sa golemo poštovanje i stra prema amanet odnosilo. Taj reč starinska, ubava, a u isti ma i teška i odgovorna. Taj sveta reč. Poslednja poruka što obavezuje. Zatoj što sas tuj reč život se gasi. A ima snagu po golemu od zakon. Toj se je uvek mlogo poštovalo, nad njuma se klanjalo, ali je i stra ukaruvala. Ako gu neki ne ispuni, računalo se kao da mu je kletva. Kao neka omča nad gušu. I toj nekako kao u krv i u geni da ni je kroz vreme ušlo. Uglavnom takoj, već na dokrajku kd se dođe, u rat kd se ide, ili kd neki digne ruke od sve i od život kd odustane, neka želja, savet, uputstvo ili naredba, prenosila se na nekoga odgovornog i poverljivog. Uglavnom na supružnika, na naslednici, na dobroga drugara… Toj od Tursko vreme, pa i od po napred, u nasleđe ni ostanalo i čvrsto se ukorenilo…

Sećam se, baba mi takoj jedno dvajes godine se spremaše za mrečku. I sve si gi kazuješe amaneti. Toj kao neki svečan čin trebalo je da bidne. Pa si beše sve spravila. Izvezla, izatkala, za opremu sve što treba uredila. Pa i koga da obavestimo, na saranu da gu dođe, a koj ne sme td nos da promoli, nit u avliju da opepeli ni za živu glavu “Inače duša tuj će mi se vrti, neće se skrasim. A vi dremku niki više od mene neće fatite”…

Ali oduži se toj. Ona premenjuva spremu nekolko put, zatoj što moljci gu izedev tam po sanduci dok čeka. U međuvremenu deda skisna, već zabravismo i kako je izgledaja, a ona se jednako spravlja i kazuje amaneti. “Ovija će me nosiv, onija peškiri na ruke će gi vržete. Sas traktor do tam će me vozi Mile Joskino, a po toj da se formira povorka”… Ono i povorka se namali, prepoloviše se. Tej žene sa zaduženja oko spravljanje i gotvenje gra, sarme i ostale positnice, neke pomreše, neke oboleše, zalegaše. S onuj za đuvečku se zameriše, pa i tuj menjasmo. Pa nanovo sve pisuj… Ponatam pa sasvem izlape. Prefrlji gi i devedeset banke. “Nane, Stamena za  varenje gra što smo gu zadužili umre, vikašem gu. Koju će turamo namesto njuma?” Ona priđe do prozor, raskrije zavesu, pogledne negde u daljinu, zamisli se, pa gu najemput tekne i kao iz top vika mi “Turi Stojku, ona je erbap žena, domaćica, da ne se brukamo”. Dobro, reko… Pamtim kako ni vikaše “Samo da ne umrem po neku zimu i nevreme, ne će možete red da mi izvedete kako valja”. A tatko mi kakv je, šaleše se i sas takve ozbiljne rabote. Vikaše gu “Će mora te urovimo u sospu sneg tuj u dvor i će čekamo da pukne prolet pa tg će te zakopamo. Do td neće prikazujemo na ljudi da si umrela”. Ona se kao zamisli, pa se uljuti. Počne td da kazuje kako ga je od mrvku isčuvala, iškoluvala i od usta odvajala da ga izviljka. Kako po cel dn za kilo brašno kopač po tuđe njive vrtela i do zemlju se savila, jer derviša, a ne domaćina u kuću imala. Kako i žena i muž bila i nas deca sama podignala… Posle brzo po toj zabravi, pa otoprv počne tej njene prikažnje da si gi kazuje…

I takoj, bidna i toj. Subota je bila. Po jednu zimu i mraz umre ona…

PPPobre