Većina nas starijih žitelja Vranja ih pamti. Neki su ih verovatno već i zaboravili. Živeli su svoje male, skromne, živote tiho, ponizno i nenametljivo. Sve u nekom strahu da možda nekome ne budu na smetnji. Mute, Vlade Vrtogoško, Džambolaja, Luda Milevka, Jaki, Dida grobar, Mita, Šiško, Švat Mršna Baniča…Bilo ih je i više. Svako od njih imao je nešto svoje osobeno, lično. Nešto, po čemu je za svagda ostao upamćen.

Iza nekih od njih ostali su obeleženi grobovi, kao dokaz njihovog postojanja, bitisanja na ovozemaljskom svetu. Iza nekih ostala je samo uspomena na jedno vreme. Na jedno pitomo lice, jednu izgubljenu mladost i propali život. Na jednu lošu sudbinu. Jer, životne radosti njih su mimoilazile u širokom luku. Život se odvijao i tiho i neprimetno pored njih prošao i otišao. Ja sam mnoge od njih po nečemu upamtio…

Mute, krupan, crn i raspojasan, sav zarastao u bradu. Išao je sa nekim fišekom od hartije u koji je duvao, kao svirao u njega. Posle beše našao neku staru pocepanu harmoniku, sa “dzift” lepljenu, koju je stalno vukao sa sobom. Tokom leta često je bio viđan dole kod Motela. Valjda što mu bilo usput, jer je bio iz sela Lukova. Raspojasa se, razdrljavi košulju, legne na travu onamo na breg kod autoputa i smakne pantalone. A Švabice što staju na motel kafu da popiju i od puta prema Grckoj da predahnu, kad ga vide stavljaju ruke preko očiju vičući “O majn got! “. Pa gledaju kroz prste i smeju se… Izmrzna on jedne zime….

Vlade Vrtogoško uglavnom je viđan kod Donje autobuske stanice. Onako onizak i crven, sitna duguljasta lica, Išao je u jednom sivom dugačkom kaputu. Smejao se glasno, više kao usiljeno “ehehe, ehehe” … Skončao je tako što je nađen pokraj puta. Neki vozač kamiona ga nije na vreme uočio kako se kreće kroz noć, oborio ga i pobegao…

Luda Milevka vrtela se često po naselju Odžinka. Mislim da je iz naselja “Ugroženi” bila. Izrazito crna, maljavih nausnica, uvek u jednoj dugačkoj crnoj bundi, našminkana jakim crvenim karminom preko usta, obraza i celog lica. Viđana je često kako zamišljena stoji i puši cigaretu za cigaretom. Za nju sam negde čuo da je bila lepa devojka, da je neko pokušao da je siluje i da se od tada poremetila.

Mita, crven, večito sa nekim štapom u ruci. Pognute glave, pomalo u stranu, sa nekim neodređenim pogledom. Živeo je tu kod Zmaj škole. Bio je zabava za nestašne dečake na putu od kuće do škole. Zadirkivali su ga i provocirali time što su glasno uzvikivali njegovo ime. On bi se odmah uznemirio  i užurbano razvrtao oko sebe uzimajući sve sto mu dospe pod ruku. Bacao je prema njima, sve nerazgovetno nešto mrmljajući. Pamtim i to da je odjednom sve to nestalo. Samo se jednog kišnog jesenjeg dana školskim dvorištem pronela vest “Mita umreja”.

Svakako, jedan od njih ovde kao da zaslužuje posebno mesto. Urbana rok legenda – Džambolaja. Poreklom iz Vranjske Banje, često je boravio u Vranju. Mada je kao skitnica i ulični svirač viđan u svim većim gradovima širom Srbije. U Nišu su ga zvali Tomi Stil. U Leskovcu Mango Džeri. Boravio je i u u Beogradu i u Novom Sadu. Početkom devedesetih godina primetio ga je poznati reditelj Želimir Žilnik i angažovao u filmu “Crno i belo” gde je glumio uličnog svirača. To su bili njegovi bolji dani… Sećam se da sam ga jednom, već ostarelog i propalog, video u Skoplju ispod mosta. Zapalio neku gumu i greje se. Iza njega bedem crn od gareži a on, kako je tu dugo stajao, preslikan na njemu… Neko vreme bio se nastanio u Leskovcu. U mahali Podvorce. Imao je i ženu koja se, kažu, udavila u Veternici. Valjda sela kraj obale da odmori, kada ju je u nabujalu reku povukao tovar drva koji je bila uvezala na leđima…

Onako odeven u teksas farmerke opasane rokerskim kaišem, sa teksas jaknom, belim šeširom na glavi i u belim cipelama, sa sobom je uvek nosio svoju čuvenu gitaru sa dve, ređe tri žice. Njegovu pojavu redovno je pratila gomila dece, pesma i više tarabukanje po dnu gitare, nego li svirka. Bio je muzikalan. Pevao je glasno, snažnim promuklim glasom: “Imala majka jednu kožu, eto tako eto ovako, jednu kožu”… Ili “Mramor kamen ili železo dau dau, dau dau, lako može biti slomeno dau dau, dau dau”… Voleo je i ovu “Na klupu te obalija odžačar, muško dete napravija odžačar, aman breeee lepotane, odžačar” … Ili “Mila moje majkice, panduri me tuču, sa palicu tuču”… Kada bi ga ponela pesma, prelazio bi na strani repertoar “Za tebe ona od našega brata crnca – O mandu seks, o maču ni” …

Ja sam ga obično viđao na šetalištu i u gradskom parku. Za njega se znalo da nikada nije prosio. Za novac, ili šta već, obavezno bi se odužio pesmom. Onda kada mu je lošije išlo, prodavao je ševar koji je brao kraj Morave, vičući: “Mačiki, mačiki, za deca igračiki”. Mi deca, često smo na pauzi za veliki odmor odlazili u gradski park i tamo mu odnosili užinu – pogačice sa margarinom ili marmeladom. A on, kada to pojede, nasloni se na staro kestenovo stablo i počne da peva koliko ga glas nosi, da se oduži. Pa kad ga pesma ponese samo lizne nadlanicu, prevuče preko žica i samo se čuje kao neki odsečan metalni zvuk “piiiccc”. On nas onako crn, sede brade, gleda onim krupnim očima, dodatno iskolačenim od oduševljenja, kao da isčekuje našu reakciju, pohvalu, što ume i specijalne efekte da pravi. Na kraju, jedne oštre zime, izmrzao je u zoru, tu u centru Vranja, na ulazu u Baba Zlatinu ulicu…

Svi oni ostali su u sećanju nama mnogima. Sudbine većine njih uglavnom se i ne znaju. Niti je koga to zanimalo. Bili su tu da nekog nasmeju, nekoga da ražaloste ili razvesele, ali nikog nisu ostavili ravnodušnim. Svakako, svi oni obeležili su jedno vreme, dali mu poseban pečat i time zaslužili da budu sačuvani od zaborava. Slava im.

PPPobre