Да, балканизација Европе, добро сте прочитали наслов. Није иронија на рачун Балкана. Односи се на стварност, израженој у мисли – Европа има алтернативу.

Вековима је Србија била жртва западних, ратних казнених експедиција и санкација. Односно, била је у немилости код многих европских држава и долазила, често, након тих казни, до руба пропасти. Е, то је била цена „европеизације“ Србије, односно, Балкана. Због те „европеизације“, Србија деценијама није могла да се консолидује као држава. Више од двадесет година (нећу помињати ранији период) Србија  лута у лавиринту европског беспућа, сатирана и растрзана вештачки изазваним поделама и преварама. Плиму  ударног таласа „европеизације највише је осетила Србија у време грађанских ратова, у којима је нестала држава „братства и јединства“, и бомбардовања  1999.године. Отрови и ране тога времена још нису санирани, нити ће бити за векове који долазе. Након тога, по логици европског „морала“, Балкан је остао „Балкан“, за кога нема места у „културној“ Европи. Можда баш због Србије и Србији отетог Косова. „Европеизација“ Балкана није успела, ни после неколико деценија узалуд потрошеног времена, у коме се Европа грејала на балканској ватри.

Данашње време доноси неке нове ветрове, који сада дувају у супротном правцу, са Балкана према Европи. Ради се о балканизацији Европе. А, који су весници тог обрнутог процеса? Главни весник је тај што Европа све више почиње да личи на своју жртву. Пљунути Балкан. Зар Брегзит не сведочи о овоме. А тек се очекује ницање нових брегзита из енглеског семена брегзита. Такође, Европа која се шовинизмом и ксенофобијом борила против балканског национализма, није могла ни очекивати боље од судбине своје жртве. Много је примера. Балканизацији Европе иду на руку избледеле европске вредности, које су, тако рећи, на издисају. Немају здрав корен. Ту је проблем. Зар, после свега, од Косова на овамо, неко још верује у „демократију“, „љуцка права“ , „слободу“ и „владавину права“, као „европске вредности“? Истина је само, да је од ових „вредности“ Европа профитирала. И то дебело. Сви ови појмови стали су у „Хашки трибунал“, тај злогласни суд за Србе. У њему је рука хашке „правде“ стигла само оне који су бранили свој народ и своју земљу. То је била њихова кривица, због које је сатанизован српски народ.

Спроводећи „европеизацију“ на Балкану, Европа је типовала најмању државу, Црну Гору. На том свом „полигону“ доста успешно је спроводила своје пројекте. Одвојила је Црну гору од Србије, лажирањем референдума. Извршила је промену у школству, школским програмима и образовању уопште, од вртића до универзитета. Црна Гора је, такође, прихватила да укине српски језик и ћирилицу, а да склепа црногорски језик у који нема ни једно слово које се разликује од српског писма (изузев по акценту). На крају, Црна Гора је, пречицом, угурана у Нато алијансу.

И, таман, када се Европа понадала да је са Црном Гором готово, негде из дубина прошлих времена, испливала је стара историјска истина, да „дође време када народу вера постаје важнија од хлеба, када се у људима пробуде магнетне олује припадности, када страхове стрпају под кућни праг, па заједно, обједињени вером то осећање претварају у слободу.“ Та истина се јавила као последица покушаја црногорског режима (подржаног од Запада) да преко Закона о верским слободама, отме српске светиње и изврши асимилацију Срба у Црној Гори. Дошло је до буне народа. Та буна ће утицати да се отворе врата балканизацији Европе. И док се Европа буде балканизовала, Балкан ће, ослобођен „европеизације“, тих тешких „негви“ које су народи Балкана вековима носили,  имати шансу да обнови своје цивилизацијске вредности и оствари свој вековни сан – да Балкан уређују балкански народи и државе.

Видоје

Фебруар, 2020.године