Познати стихови из српске химне „Боже правде“, као да опомињу Србе на слогу која им је потребна данас, или никад више. Звоне тонови химне на литијама у Црној Гори, али и у Републици Српској и Србији, као и у свим државама света где Срба има. То је најбољи одговор у одбрани православља и слободе српског народа данас, од оних који не знају шта чине.

Када напади на Србе долазе од стране њихових вековних непријатеља (не треба их помињати), то се и може разумети као, увек, очекиваним. Али када на своју браћу устане домаће зло (такође, не треба га именовати), ми сами против нас, е, то здрав разум не може схватити. Ипак није све црно-бело. Баш они, који нису мислили добро српском народу, показали су му пут слоге и јединства, на коме је српски народ тврдо одлучио да истраје.

На том путу слоге, поноса и достојанства, већ други месец, полако, али сигурним кораком, корачају стотине хиљада народа Црне Горе. Њихова задивљујућа храброст у одбрани своје вере и националног идентитета, потресла је милионе људи широм света. Овакав случај побуне народа у једној земљи скоро да историја није забележила. Зато још увек, ненародни режим, који је навикао на послушност и покорност народа, већ тридесет година, не зна шта га је снашло, па нема ни одговор на новонастале прилике. Реакција режима своди се само на неколико фраза, које све перјанице режима понављају данима и ноћима: Да је држава нападнута и угрожена од „страшних непријатеља“. Да режим зна како се држава брани. Да неће никоме дати државу

Но, једини циљ режима је – да испрепада народ, у чему, сигурно, неће успети. Јер, мораће једног дана погледати „доле на друмове“.

Политичко јединство, које је ових дана постигнуто и у Републици Српској, треба да радује, јер даје наду појави свести о потреби српске слоге. Народ је схватио да су темељи државе (Дејтон) пољуљани и да су интереси РС доведени у питање. Одлука Уставног суда БиХ, да се Србима одузму њиве, ливаде, шуме и пашњаци, мобилисала је све политичке партије да се договоре о заједничком деловању и спречавању укидања РС. Зато су се поклонили и приклонили српској слози.

Не би овај чланак био потпун ако се не помене највећа српска земља. Када је Његош рекао: „Нека буде борба непрестана“, као да је мислио на Србију. Та борба за слободу Србије никада није завршена, нити ће бити. Кад год би Србија покушала да буде уређена земља, у којој се може нормално живети, хистерија и неморал Запада би је у томе спречили. Ововременске речи председника Србије  – да је једна велика и моћна европска држава, чије име не може да каже, наложила Приштини да Србији уведе таксе, – то потврђују. А која је то држава, није више тајна.

Дешавања у Црној Гори и РС представљају „генералну пробу“ да се и Србија мора наћи на том полигону, по оном познатом маниру „да се Власи не досете“. То би значило признавање „Косова“ и улазак Србије у Нато и ЕУ. Ово треба да охрабри српски народ, да се окрене слози и тако одврати све непријатеље да спроведу своје циљеве према њиховој држави, поготову оне непријатеље који су већ имали „прилику“ да упознају Србе. Отуда и потреба да се Србија данас слогом брани у Црној Гори и РС.

Видоје