Prolet beše. Ima sigurno deset godine od td, a ja eve, pa po neki put setim se na toj…

Pođo ja tj dn u zadrugu nešto da si pazarim. Neke positnice za kuću, takoj nešto. Kd tam već gu zasednali. Znaje se već pred zadrugu kako si je red. Na sredinu, umesto astal, prazna gajba turena, pa ozgor karton. Preko njuma, na artiju, narezana pa učetvorena posebna salama, nabockana sas po neku ččkalicu. Pokraj posolena vegeta. Okolo, na gajbe, u krug se sedi, a pivske flaše dole u noge. Još našli neko radio li, tranzistor li, pa ga omknali, dok prvo prolećno sunce koske nagreva. Lependek rabota…

Pazari ja i kao pođo si nakude dom da si odmcam. Al oćeš. Ne biva. Čujem ga otud Mile Pomalarsko “Komšo, aj da popiješ jedno pivo od mene. Merak me je”. Odzrna se nakude kuću, pa nakude nji, povrto se, pa si pomisli. Gotova rabota. Nema mrdanje. Pijanka mi sd ne gine. Zakači si gu kesu na ekser, što na futer zakovan, pa si sedna i ja na gajbu. Još nesam spuštija guzicu, te gu stigna i flaša pivo. Odma bidna čukanje sas flaše, činismo živo zdravo, padna i blasiljanje…

I nastana pijanka. Jedna tura, pa druga, pa treća. Pa gu i ja obrna turu. Pa nastana šala, smeška i zajebancija. Svakakve se lakrdije tuj kazaše… Kd u jedn ma’ Ćaza Kožder vika mu na mojega komšu: “Ja sam čuja nešto oko tvoju ženidbu, ama ne znam dal si voljan od toj da zboriš?” Svi zaćutasmo. Komša podiže glavu, pogledna ga, a već gu beše dobro pinaja. Kao porazmisli se malka, prigrna onj jelek, uveče se još poviše pod njega, pa mu vika “Dobro si čuja. Sd će vi ispričam kako je bilo.” Nadigna gu flašu, sobu onoj pivo do kraj, pa počna da kazuje…

Mlad beše ja. Tek se beše vrnaja iz vojsku. Momačka mi rabota. A sobor u Soderce. Sećam se muzika trešti. Na sve strane lulčiki, bombončiki, zagoretke, vrteške za deca… Vrije od narod. Mi momci, takve prilike kd su, obavezno se doteramo. Obučemo se u najnovo što imamo. Pa uvrtimo lokne sas užarenu iglu. Koj imamo naočare za sunce, kačimo gi na oči. Kupimo si klakeri, pa se naslonimo na crkvu, opremo jednu nogu na duvar, turimo slamku u usta, pa si gi gledamo devojčiki u kolo kude ga vrtiv maramče. I td ga ja zapazi jedno malečko, tutundžesto. Turilo kitku poza uvo, pa ne da igra napred, zemlju ne tca. A futiče mu samo ripka i lćka oko noge i sevnujev mu beli kraci, pa se od toj nerviram. Pa još primeti da ga gledam, pa me i ono poglednuje pod trepke i smeška mi se. Ja gi samo ucrvi uši, kao petl ulj. Će isprsnem. Malka, malka, pa trčim da se olabim. I takoj, td se zagledasmo jedno u drugo. Posle smo se viđali po sobori. Jemput, drugi put, treći put…Gletkamo se takoj. Ja dođem dom, pa po cel noć se trkaljam i cepim čerge. Ne mogu dremku da fatim. Izlude. Iz glavu mi ne iskača. I raspita se ja sve. Kazaše mi i koja je i čiva je i da je iz Bunuševce. Sve. Ja se snebiva, snabiva, neko vreme, ali zor me natera. Presrami se, pa kaza na sestru mi. Ona po toj kazala na majku, a ovaj pa na tatka mi. I takoj bidna rabota. Nema što. U kuću mu momak za ženidbu stasaja. On se raspitaja za familiju, napnaja se, otišja i isprosija devojku. Lele kd mi kaza. Teše se onesvestim. Td sam ga prvi put cunaja. Posle me živ sram izede kd se pribra…

I takoj, dođe i tj dn. Svadba. Nedelja pred Sveta Petku. Muzika cepi. Mi sa svatovi otidnasmo po snašku. Na mene srce ce mi iskoči iz grudi. Pesma, veselje. Dođe red i snaška da se izvodi. Dever na vrata iskača. Na mene snaga mi igra. Pod ruku nevestu u venčanicu drži. Kd neje ona! Pogledna, protrlja oči. Gledam, pa ne mož da verujem. Počna mi se tmni, oseti samo noge kako počnaše da me izdavav. Izbele kao kreč. Drugari gu vidoše rabotu. Uzvrtoše se. Fatiše me pod mišku i dovukoše me nekako do tatka mi. On diza ruke. Kiti armoniku sas pare. Jedn drugar ga povuče za mintan, špna mu nešto na uvo, on se samo ucrveni i počna da me traži sas pogled. Eve i sd nabrsnem. Pamtim samo kako td priđe do mene, pa mi vika: “Ovoj ti je žena. Tačka. Dizaj glavu i veseli se. Nemoj bruku sd da pravimo pred  svet. Onolik trošak sam napravija.” Ja samo promrmlja “Tate, pojebali su ne. Toj gu je sestra postara.” A on, gleda me s onija njegovi oči, puni sas jad i neku tugu, pa mi vika “Toj ti je sinko. Ne može u život sve po ćef na čoveka da je. Toj je za bogati. Za azdisni. Za nas je kako treba. Kako mora. Taj mu je ćerka na policu, za odadbu, bila. I ja eve cel vek kopam, obrćam zemlju, rijem kao krtinjak, i pa sam si siroma. Pa koj me pituje. Takoj mi suđenice dosudile. A i što gu fali na ovuj. Poglej koliku guzicu ima. Čopor deca ima ti izrađa. Toj je za seljačku kuću”. Pogledna ga. Koj sme da mu se suprotstavi. A i što pa da mu kažem što on već ne znaje? Nego fala Bogu pa me gospod pogledna, ta sasvem odneznaja. Cel svet mi se td sruši. I pomiri se ja sas toj. Prihvati gu snašku od devera i zavedosmo kolo. Onuj moju samo gu na ma’ vido kd se pojavi tam pred izbu. Ona kd me pogledna, pa sasvem me sas toj dotepa. Jer sas tj njen pogled kaza mi da gu je i na njuma teško isto kao i na mene… I prođe nekako tj dn. Prođe i mesec. I godina prođe. I eve komaj i život će prođe… Priča on, trepka, i jednako krije pogled, u stranu gleda, suze u oči što mu zaiskriše da ne vidimo…

Dugo mi se je po toj, taj družba po glavu vrtela. I taj priča. I on, komša moj. Eve i sd se seti na njega. Dobar čovek je bija. Bog da ga prosti…

PPPobre