Digna se ja sabajle, pa si svari kafu, pa izađo da si gu isfrcam na terasu, onakoj domaćinski, na tanal’k. A ono izgrejalo. Prolet puknaja. Vrbopuc. Sve ozelenelo. Pa se rascvetalo. Pa zamirisalo…Uh, mislim se, s’g što si je za izlet, merak rabota. Da si gi upalim kola, pa da gu frljim skaru negde takoj pored neku vodu. Reku li, jezero li? Pa da si ufrljim i pecaljke. Pa stoličke na rasklapanje onej vikendaške, uvek što se uštipem k’d sedinjam. Pa mezel’k, pa pijal’k. Pa društvo da se zbere. Pa laf, pa šala, pa smeška…

A karantin. U petu nedelju smo ulegnali. Vikav ona je najvažna. Mada i ovaj po njum što je, neje za zajebanciju… A i onaj tam. T’g će ni se većem kao porazd’ni pred oči, pa će znajemo kako će je ponatam, kol’ko će smo si još u izolaciju, dom’ da sedimo…

Gledam, nadvar – pusto. Pčelke i vrapčiki samo se čujev. I poneka kučeška svadba prođe. Pa ponatam k’d zamine, samo se čuje l’pćarnik i davenje… Kao svinjokolj k’d je, pa k’d se frlji svinjska koža u komšijsku bašču, kako si je već red. A na ulicu živ čovek nema. Samo Pijano Sande zamina. Od sabajle ševelji i meri put od jed’n kraj na drug. Pa zastana i nešto preplića s jezik, kao ne biva gola rakija. Kao istrugala ga, pa pošja u dućan mezel’k da si kupi. Pomisli se, ako nažbaraš s’d na milicajci, će si  imaš besplatan mezelk malka podugo…

Povrto se, povrto. D’n nekako mora prođe. Lele, sd merak čovek da si ima onoj odobrenje, ausvajs, neznam kako ga već vikav… I tekna mi. Reko, će idem s’d do Cake na kafu, pa da si ga iscepimo po jedno pivo. Će prošetam ljubimca, do deset sat. Pogledna nakude Grivču, on manda sas rep. Slegna u dvor, počna ga odvrzujem. Gledam ga. On jadan nikad neje odvrzan. Džak buve pod njega. Savi se, počna da tropam sas lanac. On ripa na mene će me sobali, će isprsne od rados’. Lele, pa k’d me vidoše iz kuću. K’d nadadoše vik po mene “Mi li svi mož’ da drememo ovde u kuću kao poganci, a na tebe ne ti miruje guzica. Ne mož’ se skrasiš. Od takvi kao tebe, onolik’ narod se ispozarazi sas virus! Nemaš li što ovde da rabotiš? Kuća će ni padne na glavu”. Poglednasmo se s grivču tugaljivo, samo si ga pa vrza za direk…

Nema što nema. Vidim nemam nakude. Obleko stare džopke, pa k’d ti se ja rasfrljam po kuću. Domaćin! Pa sve što je neispravno počna da opravljam. A zlatne ruke imam. Nesam ni znaja toj. Gleda me majka, pa gu neje za veru. A kude se zavrtim, sve neispravno. Lele, mislim se, ovaj kuća bez domaćina kao da je bila tol’ke godine. Žena mi, pa i ona otud’ nariđa. Pretičav se koja poviše će mi nađe rabotu. A sve mi nastojiv, da ne mi dosadi, pa da zajebem. Nema, nema, pa mi zabrkav kafu. A pivo si sam uzimam. Samo ga, onakoj oznojeno, izvučem iz frižder, ispucam zatvarač sas upaljač, pa k’d se začuri od ladno, munem prs’ još je’nput da pukne, malka presipnem na zemlju, pa k’d si ga nadinem zidarca, samo klokća… A one me samo zalićav. Kao ja da ne znam što i kako treba. Kao k’d se majstor na dnevnicu pogodi, pa ga teraš podušu da uraboti što poviše. Al’ ne mi teško. Rabotim si. Pa si ga omknem radio, muzika cepi. Pa si iskočim i na tavan, pa sve što je za isfrljanje isfrljam jedno po jedno. A od onuj staklenu vunu, samo se drapam kao šugava lisica. U jed’n ma’ iskoči da se malka poistresem, jed’n duvan da zapalim. K’d manem oči preko plot, a ono i komšija se nafatija da cepi neki čuklji, Bog ti znaje od k’d što se povirav. Samo se iz’pnuje sas onuj sekiru, kao ovn k’ će se bode. Onam’ pa i on’j nesreća poviše mene, odavno već što kuću s kafanu zamenija, pa i on čelebija trti se pokraj duvar, kao farba ogradu. Zatoj što od ženu ne mož’ da sedi u kuću, jer s’g ima vreme da se isića, sve da mu ga kaže od pre trijes’, godine što gu je dušu izeja. Pamtim, je’mput takoj, naiđo ja iz dućan, a ono ne da ide vik iz kuću. On izašja u dvor, pa mi se, onakoj najaden, žali od ženu “Komšo be, će puknem od jad kao krljež. Mene me čovek pituje, ono odgovara. A ništa ne znaje…” Preko put raskrsja, na drug ćoš, te ga Pera Pican. Om’stija gu kosu, pa vrzaja ešarpu oko gušu, obukja odelo, pa se vrti po dvor i nervozno puši. Kao vuk u kavez. Vidim, zor ga svija. Epa, mislim se, čekaj da vidiš, kompiri, nema s’d toj što ti je u glavu, što si naumija….

A uskrs ide… Tugo, td pa crveno slovo. Ne se ni raboti. Što li ćem pa t’d?

PPPobre