Ima takoj neki ljudi što si gi od kraj zajede. Od kako oči otvoriv. Pa takoj i njega – Vojču. Rodija se pre vreme. Sa svega dva kila. I nekako bija modar, žuljav, nikakav. Razmišljali su se da li da ga baciv. Baba ga spasila. I nema što ga neje snašlo. Iz kolevku još ispadaja, u dolinu gi se, na neki otkid udžipkaja, u pelene još dok bija, ruke kršija, krave ga gazile, jarac po mošnice ritaja, od konja padaja, drva ga poklapali…Što ti ne. Ali, prteknaja on. Završija četvorogodišnju školu tuj u selo. Tatko mu već bija namenija da ga ostavi na imanje, računaja više ga je bivalo za tešku seljačku rabotu – “Poviše bija tegleći nego misleći”. Drugoga sina, kao po otresitoga, planiraja da praća na škole i na službe u Vranje. Vojče rasja, ž’knali ga mustaći, momak već bidnaja. Ovolik muž. Počnalo da mu teknuje i za onej rabote, od silinu će isprsne. Crvenjak. Rušti, čini se krv će mu propljusne na obrazi. I begdenisaja ga bija neko devojče, tuj iz selo. Mara se zvala. Zaljubija se on do uši, odma rešija će se ženi, ispratija i aber, k’d ona neće ni da čuje za njega. Ne gu se sviđalo što prefrckuje dok zbori. “Neće za Voju frckonju da ide”. On se razočaraja, uilan takoj išja. Nit’ mož da sedi, nit pa mož’ nešto da raboti. Vreme prolazilo, on si takoj d’ngubija. Počnaja po malka i da gu pinuje…

Ali došja Drugi svetski rat. Sve živo iz selo sabrali. I ćoravo i sakato. Pa i Vojču. Rat u najveće besneja, vreme odm’calo, prošla godina, dve, tri, njega ga živ nema da se javlja. Došla i 1945. godina, a nikakav glas od njega nema. Počnali od front da se vrćav u selo, koj cel, koj obogaljen. K’d jed’n d’n tropnala porta. Vojni kurir. Na svi gi se noge odsekle. Deda počnaja da se faća za plot, kapu da skinuje, k’d ov’j kazaja muštuluk – drug Voja odlikovan. Istakja se, kaže, u junaštvo. Ranjen na front, pa otud smešten u Vojnu bolnicu u Beograd. Kao naša vojska k’d nadirala, a Nemci bili u povlačenje, pa neki kako držaja položaj, zalegnaja mu debelo na mitraljez. Kazuvali još kako Vojče t’d zastanaja da se prizakloni poza neko drvo, ali ga on’j fatija na nišan i tvrdo mu se rešija. Pa cepija onuj buku, pa cepija, celu gu u treske napravija. I t’d ga Vojču ranija u oba ramena, jer bija golem pa mu štrčali….I takoj, brzo po toj zavrtela se limuzina. Iskočija Vojče, zakiten sas ordenja preko celi grudi. Isprsija se kao ćuran, ćurku k’d zalića. Nedugo po toj našli mu službu u grad. Bidnaja činovnik, oženija se, napravija kuću u Vranje i zauvek otišja iz selo. Posle, vikav, takoj k’d gu pine, često je pričaja kako bi voleja da ga nađe toga Nemca što ga je ranija. Da ga upozna, ako je preskrcaja rat, da ga bla’silja i ruku da mu cune. Zatoj što njegov spasitelj on je bija. Jer toj da neje bilo, vek bi si mu prošja kršejći grutke sas kopač po dedini mu kamenjari i željkarnici.

I takoj, Vojča se skrasija, uredija sve u život, ali malka, malka, pa si mu Mara u pamet, u s’n doodila. Neki put otišja on na pijac da pazari. Subota bila. I t’d gu je prvi put, posle tol’ko godine slučajno sretnaja. Prodavala sirenje i mleko. Od golem jad, pred ženu mu i pred njenoga muža, kazaja gu “Nesi me tela. Nesam ti valjaja, a? Poglej me s’d. Pogle’j ženu mi. Doterana. Gospođa. A na tebe neka ti s’d futa struže guzicu cel vek.”  Ona, vikav, samo pognala glavu. Ćutala.

Mlad je bija k’d je umreja. Neje imaja veliku pratnju kao nosilac odlikovanja, sa sve počasti, kako je bija red. Zatoj što je umreja b’š na d’n k’d i Tito. Koj je iz rukovodstvo t’d smeja da se nafati na rizik da neki možda pomisli da se više žali za Voju, nego li za Maršala? I takoj, kako si je i živeja, takoj si i otidna Vojče. Ne mu se više ni grob poznava.

PPPobre