U kuću, moglo je da se ima i da se nema. Ali tamo ne. Tamo je uvek od svega moralo da bude. Žal i tuga za svojim pokojnikom svetu da se time predstavi. I vazda se obilato donosilo i uredno nudilo onima što se  tu zatekli. Što se na susednim grobovima razgovaraju. Da se što pruži od po ubavo što je zgotveno. Od kad se pamti kod nas je tako bilo. A i ko bi se i mogao usuditi da valjano ne iznese. Da se učini nezahvalnim, grešnim, prema pokojniku mu. Niti je pa od svojih starih i smeo šta tako i pomisliti, a kamo li učiniti. Pa i ono što je ovaj retko za života okusio. A već se umnogome među svetom to moglo i čuti. Kako nekome sveštenik kazao da se onde počast tek molitvom i paljenjem sveća odaje. Ne iznošenjem hrane i nutkanjem kojekakvim đakonijama. Ali red se znao. Prođeš li subotom, još kad su zadušnice ili kakav pomen kad se daje, posred grobova, na zastrtim belim čaršavima, svakojake pite i meseno. I sada pamtim kako je moj komšija, što u jednom od susednih grobova leži, udova njegova što, eno, pitom sad poslužuje, malo propit, jednom prilikom sa setom nama mladjima govorio “Ja sam si golem baničar. Ama ostareja sam. Banicu da gu ja izedem više – ne…”

A tamo, na Šapranačkom groblju, na putu što od reke vodi, posred staze, pomeđu crkve i kapele, leži i on. Ispao mu grob iz reda, izguran od nekih sa bronzanim bistama. Sa stare, crno-bele fotografije, razaznajem da sam ga nekada davno viđao na bogosluženjima. O njemu se znalo da je poslednjih godina života, onako pust i samotan, sa pameću rastavio. Da je vazda tu pri crkvi bio, da se time što je sa grobova kupio, ređe onim što je sam umeo da pripremi, zabrka, hranio. I valjda je imao od svega što mu trebalo. Sem pokatkad brašna, soli i još kakvih potrepština, što je na zajam uzimao i uredno vraćao. Svi se čudili što u neki dan mu se što u glavi prekinulo, te se o šljivu obesio. Varoš iznenadio. Niko nije kadar bio da se priseti da mu šta god nije potaman bilo. Niti da je kome šta dugovao. Saranili ga tu više crkve, iz zahvalnosti što se uvek kad trebalo pri crkvi vladiki i svestenstvu na usluzi našao. Svu mu počast valjano pružili, kao kome znamenitijem iz naroda. Isprva mu čak i sveće palili. Potom mu se više nije dolazilo, niti mu se šta prinosilo. Niti je pa imao ko. Mada on za to kao da i nije mario. Dovoljno mu bilo što se tako posred puta isprečio, te nije bilo koga da tuda prođe, a da se od njegov grob ne spotakne. Da se u spomen mu od kamena ne zagleda. Eno, još uvek mu se grob poznaje, kroz mahovinu i ono trnje i rastinje više krsta i spomena što se uzdiže, te se put staze pruža. I ne zna se da se ko zapitao, što za noge narod vuče. Što svetu dosađuje. A i što bi? Jer, teško da bi se imalo šta lepo da napriča. Da je ovaj šta god jako stekao, doživeo, proživeo. Sem što, kažu, žalan za nekom izgubljenom ljubavi iz mladosti ostao, te tako ranjav, željan i samotan život svoj proćerdao…

Eno i dan danas, tamo u senci topola, što se visoko ka nebu pružaju, leži on i jednako prolaznike spotiče, podseća da bio nekad tamo neki samotnjak, što neprimetno i tiho život svoj potrošio, što imao nešto što od sveta sačuvao i u taj svoj smetljivi grob zanavek sa sobom poneo.

PPPobre