Na nas Srbi toj ni je od pamtivek ostanalo. Sve možeš, samo na slavu da se obrukaš, toj ne biva. Ako treba će vrtiš, će sučeš, će se trtkaš i snebivaš, će se zadužuješ, ali t’j d’n na sofru mora od sve da se turi. Ništa ne sme da fali. Inače golem gre’ i bruku na kuću će navučeš.

Sećam se takoj, dete sam još bija, kako zaladi i počne novembar da se prim’ca, takoj ete ga deda č’s č’s, otud odovud, pa si mu vika na tatka mi “Slava ide!” A ov’j se samo nešto kao podsmiška pod brk, pa se uozbilji i kao zamisli se. T’d mi neje bilo jasno što mu je u tuj situaciju bilo smešno na tate, ali posle sam čuja da toj ima i neki nastavak, malka bezobrazan. Pa takoj, kao s’g da gi gledam. Kod dedu u sobu. U oganj b’bnjiv bagremove sučke, puckav samo i frljav iskre, a soba miriše na slavu. Oni zgrejali rakiju, sednali za astal, oba sabrali veđe i nabrajav što su obezbedili, a što tek treba da se pazari. Pa fucav. Deda kazuje kako gu je zakitija punu todorku vino, kako ispekja ubavu rakiju, podrum teži, i kako jedino pivo ne proizvodi, pa toj će mora se kupuje. Tatko si pa kazuje od njegovi zaduženja. Kako tuj godinu slava blažna, i kako uglavnom sve obezbedija, jedino ga prase onodi, pa će mora se zajmi da bi ga kupija. A inače sve drugo ima. I orasi kako kodža namlatija, pa će ima za kolačiki i ostali blagiši žene da zgotviv, toj bar da ne se kupuje. Pa kako bila dobra godina i kako ga je muški načukaja gra, pa će ima da se zaluči, onakoj ozgor da gmiždi od zejtin i piper, pa da se prošara sas viljušku. Pa dalje kazuje kako od kiseli program turija i živu turšiju i kupus, pa kako tam’n će staše za sarme. A i punjene paprike da ima, jer one si jedne s’ druge idev. Pa se posle zajedno isićav što još treba se kupuje za tej positnice, za žene sve toj što raspraljav…

A s’g pa neko drugo vreme dođe. Čuvaja Bog, s’g se ima za sve tej potrepštine. Ali druga ne pa muka s’g jede. Udari ovaj nebitnica sas ov’j koronavirus. Počna da kosi sve živo. Cel svet poremeti. Nabutasmo se u kuću kako krtinjci, ako mož’ se nekako preskrca. Nit’ se čovek mož’ u narod umeša, nit’ pa da sedne neku družbu da napravi, sas ljudi da prozbori… Pa eve, ne mož’ čovek ni slavu da proslavi kako valja. A slave počnale. Eve Sveta Petka prođe, pa Sveti Luka, pa Mitrovdan, pa Sveti Vrači, pa po toj Sveti Đorđe… Lele pa i Sveti Ranđel eve ide. Moja slava. Gre li je, ne li je, ovuj godinu nigde nesam išja po slave. Kako da idem? Sutra pa tija na mene treba mi dođev. A i sram me da se nasunem na ljudi u kuću u ovuj situaciju. Da izbuljim oči na vrata, ne ide. Ne znam dal’ će me neki dočeka, da mi se zaraduje, il’ će me rebri što sam se doklecaja,  pa da presedim celo veče kao gol od sram. A i kod mene starci u kuću. I oni se oplašili. Silan narod pomre. Lele, kako li ću pa t’d? Nit’ je da kazujem na gosti da ne doodiv, nit’ je pa da udarim ringlu na portu. Na nigde nesam. Vrtim takoj, prebiram si po glavu, trljam uši, dok neki d’n ne kazaše na televizor kako već u sve živo države zabranili sve zbirudije, pa č’k i idenje na saučešća. Epa, ako takoj cel svet raboti, nesam pa ja najpametan. Ja si krsnu slavu poštujem i sas gosti i bez gosti. Će si se zberemo tuj ukućani, će si zapalim kandilo više ikonu, slavsku sveću na astal, slavski kolač će presečem, pa će prekadim kuću sas kandilo, će si se prekrstimo, ja će si gu manem jednu trofaznu, pa i zdravicu će si gu kažem.

Neka ni je sraćna Slava na svi. Da smo živi i zdravi. Neka Bog dava napredicu i opraviju. Da pobrzo prođe ovaj nesreća, žive glave da sačuvamo, pa da Bog da dogodine ponovo da gu slavimo slavu kako smo si od kraj naučili. Živeli!

PPPobre