Ako se kod nas domaćin sas neki proizvod fali, toj je s’ rakiju. Kako gu je dobru ispekja mučenicu. Ranije su se pile meke rakije. Deda mi vikaše “po takše” ili “vitaminke.” Je’n put gu prokaraše kroz lulu i odma iz kofu crpe s’ onuj golemu, sas dršku, čašu od vagetu, nadiza gu i sve drži šajkaču da ne mu padne od glavu k’d je čaša većem na dokrajku. A teča Đoka, crven rušti, u kaljavi op’nci što u onej komine bacamak se napravija, samo ripa od rados’ oko kazan i vika “belka, belka!” Zatoj što je bela jer neje imala k’d ni da vidi bure, a ne pa da malka “prelega” i da primi od njega žutu boju. A sg se pa prepičav još je’n put, pa su po ljute…

A rakije, od što ti ne se pečev. Rakija od šljive si je kod nas tradicionalna i ona se najviše pije. Mada za onija što se razumev, neje dosta da kažeš da je šljivka. Jer peče se i od džanariku i od požegaču i od stenlejku i od čačanku i od rusku… Ako si iz poljanički kraj tuj je čuvena trgonjka, ali i goveđača i trstenka. Sledeća po pijenje je lozova. Njuma gu dosta cepiv Crnogorci i Makedonci. Kod nas je uglavnom od komine k’d se vino pretoči, pa u stvari neje ni lozova nego komova.   Peče se i od dudinke, ali toj niki ne znaje da nastoji i da uljudi kako valja, pa uglavnom više ima aromu na govnovaču. Ima i šećeruša. K’d se jem’put prokara kroz lulu, pa se u tej komine džipne šićer i sačeka se da još’emput prevrijev. Od njuma glava posle zvoni tri d’na. Peče se od sve voćke, koj što ima i kol’ko ima. Kod nas od po poznate su još i jabukovača, višnjevača, klekovača, medovača… Sg su pa posebno moderne onej od dunje, od kruške viljamovke, od kajsije… Ali toj većem malka za ovija po ualeni I azdisni.

Što se tiče kvalitet, tam’n da je civor kisela, na rođenu strinku da nažmikneš k’d gu probaš, domaćin će si gu jednako fali. K’d se peče obavezno ima da se zasedne na trupčiki okolo kazan. Mnoge se prikažnje, ubavinje i lakrdije kažev, dok domaćin buta suve granjke, loži i povremeno t’ca lulu da proveri dal’ se zagrejala I dal’ ce po brgo pođe rakija. A k’d proteči, počinja se sas probuvanje. K’d gu probuješ, domaćin u vr’ oči, kao dete, ima da te gleda. Svaki pokret i izraz na lice pomno ima da ti prati. Ako je na noge će tupa takoj nestrpljiv, kao dete k’d mu se moča, al’ ga mrzi da prekine igranje. I obavezno će te pretekne sas njegovo – A? Kako gu ceniš? Ce te gleda, ce cupka, dok ne čuje mudar sud i ocenu – Dobra! T’d će mu l’kne. Ali, ne daj Bože da bidnev potpitanja – Ne li malka nakisnuje? Ili Ne li vuče na buđavo? Il’ Ne li si ga silija kazan, čini mi se kao malka da ti je zagornala? Toj kao sas čuk u glavu da si ga udarija. Samo će obesi šiju kao bolan pet’l. A degustator strpljivo ima da pljaska sas jezik, pa će gu  vrti po usta kako bulča buturku. Jer pa i on mora da se pokaže kao dobar poznavalac. Da gu i on znaje majstoriju oko pečenje rakiju. Da mu glava razume. Malka će ćuti. Pa će vrti oči i će gleda nakude nebo kako koza na grmljavinu, će se šupi kako magarica u bocke, pa ce povuče još jed’n sidžim. Će gu šeta po usta kako usnu ‘armoniku. Kao nešto važno da ne mu prom’kne. A u stvari, uglavnom se svodi na toj da jedino što znajev, toj je da gu muški cepiv. Mada, retko je kude i bitan kvalitet. Da pitaš koja je najbolja, će ti kažev – koja gu ima. A k’d gu pofali, dal’ što istin smatra da je dobra, ili zatoj što neće ima dušu da ga pri toliku muku i vrtenje oko kazan razočara domaćina, će si gu zasednev. Dal’ će gu cvrcav belku direk’ iz lulu, ako su odamna ispraznili izbu, pa su se emtem rasušili, il’ će se odnegde izvrti neka kilajka od lanjsku, važno znaje se da će bidne zapivka do mrdanje.

I takoj se uvek završava ov’j adet. Pa koj ostane da kunja na trupče, koj se opružija i lega pored kazan, koj se obesila na tarabe kako tikva preko plot… Uglavnom, koj pretekne će priča, će kazuje i prokazuje. Do sledeće pečenje.