Zadušnica beše. A tam, na groblje, sretna se sas neki drugari, pa otud zavrtosmo kod Vladu u kafanu na po jednu. Pa kako sednasmo, takoj počnasmo da gi spominjamo mrtvi. Sve si od toj zborimo. Valjda što toj njin d’n. U jedn ma’ pomisli se. Čudan si je naš tabijat. Cel vek gledaš da si pošten, uzoran, smeran. Gledaš da si domaćin. Ali domaćin se u naš narod ne pamti dugo. Niti se, po njegovu mrečku, za njega mlogo zbori i pripoveda od njegov golem domaćinl’k. Brzo se on zabravi. Pa i mi ni jednog domaćina ne spomnasmo. Ljudi se kod nas pamtiv po druge rabote…

Ete, mislim se, pa i s’d, za toj vreme što posedosmo, a duša valja posedosmo si, setismo se na mnogi što se, na primer, u ljudi spominjav, a nesu Bog zna nešto jako postignali u život. Što se pamtiv po toj kako su bili tvrdi pijači. Kako od kilo rakiju oko ne gi trepne. Ili koj je najbrzo mogaja da ga iscepi pivo pred zadrugu. Žene što su izeli i kuće raskućili. Neki su, dal’ od jad, dal’ zbog amanet, č’k i na nadgrobni spomenici kao takvi ovekovečeni. Ili kako su bili džambasi, tepači, meraklije… Spominja se neki golema zadorica što bija, cel vek ćutek što si je jeja, dok na kraj ne naišja na nekog lutaka, runtavog u nos, pa ga našli tek k’d usmrdeja dolinu. Neki pa kako bija tvrd muž i kako je mogaja da podigne volovski kola, ili da nosi magare na grbinu preko celu livadu. Milča Bardaklija je, recimo, bija takoj od Boga nadaren da je mogaja bez problem da drži bardak rakiju i kopač dok jaska samo i odripa kako srce bije u junaka. Đoku Špiclova su ga pa našli komšije uspravenog uz duvar pored kuću na neku domaćicu, takoj sas otkopčane pantalone, navučene do više kolena. Spominjaše ga i nekoga što se bija negde ogalatija. Vikav navukja neku bakteriju i toj mu izelo glavu. K’d je umreja, tri žene su mu se poklapale preko sanduk, dok na kraj u kavgu I butanje ne ga sobalile od astal. Mića poštar je pa znaja da sedne u kafanu do vrata i da svr’ća svakoga koj prođe po put, da naručuje, da čašti svi živo, a k’d dođe red za plaćanje da se poklopi na astal, da se umrtvi kao lisica i da se pravi da spije, sve dok drugari ne plativ račun. Posle, k’d svi izađev, zbere se i on, pa dom. Pripoveda se za kockaroši kako su sve što gi od stari ostanalo proćerdali. Kako neki Stojan tri d’na kockaja, iz sobu ne iskačaja, a k’d izašja, gol puten. Kuća na doboš, žena i deca na ulicu, a on na konopče…

I tej takve rabote se kroz generacije pronosiv i prepričavav. Od takve lakrdije i nesreće ljudi voliv da zboriv. Valjda što si svak’ znaje svoju falinku, pa voli da čuje da i od njega ima po beter. Voliv ljudi da pripadav u onija što su po domaćini. U onija što gi, kd’ se preseliv na on’j svet, retko koj, sem ukućani, po neki put takoj spomene.

PPPobre