Vikav ljudi kako mučen smo mi narod. I čovek k’d pogledne, istin si je takoj. K’d se pomislim samo, što ti ne smo sve prefrljili preko glavu. I ratovi i boleščine i nemanje… I malka k’d ti se glava posmiri i k’d ulegneš takoj u po mirne vode, k’d uzd’neš malka, samo se nadaš Bog da te pogledne da toj stanje podugo potraje. U crkvu ideš, na Boga se moliš, gledaš da sve što je do tebe uljudiš, ispoštuješ, ugodiš. Sve gledaš bogougodan da si… I onda dođe 22. decembar. Praznik Začeće Svete Ane. U naš narod poznatiji kao Janjino začinje ili Polaza. Veruje se da na t’j d’n ne se ide po kuće. Kao koj ti prvi uđe u kuću, na njegovu sreću će živiš tuj godinu. Epa dalje mož’ da zamišliš kol’ko je bija stra’ da ne ti se nasune neki nevoljnik, golča, patilac… Celu godinu da si imaš premislu. Sve što ti bidne lošo, na njegovu dušu, računa se, će ide. E s’d,  iako toj nema veze s pravoslavlje i sas našu veru, ipak, što narod vika, stra lojze čuva…

Od tej muke neki su gledali da ništa ne se rizikuje nego da se naruči koj će ti t’j d’n prvi dođe. Sve sve, samo da ne ti dođe Docka. Jer onda si ga najebo. Uglavnom se smatralo da je najbolje ako te polazi neko muško dete. Sabajle na podranku da ulegne u kuću, i toj sas pune ruke. Da se lepo dočeka,  ugosti, pa i daruje. Drugi pa nesu teli tolko da pridavav značaj, pa su si cel d’n sedeli dom kao na trnja, i strepeli dal će gi se neki doseca u kuću…

Baba mi je posebno vodila red od toj. T’j d’n u našu kuću bilo je opsadno stanje. Pamtim kao s’d kako primkneše gu stoličku do prozor, sedne i po cel d’n si prede vunu. Manda s onuj kudelju, pa u neko vreme, kako d’n proodi, samo razgrne zavesu da bolje vidi. Vreteno tropa, a ona sve poglednuje kroz prozor i pazi da slučajno neki ne naiđe. I uvek takoj na t’j d’n je bilo. Dok neku godinu, u jedn ma, ne ripna baba kako poparena. Grivča počna da lpća i da seca lanac, a baba stana da kuka i da zapomaga.  Poripasmo svi, sjatismo se nakude prozor. Udari kapidžik, a na kapidžik – Docka. Pa k’d udari nane u kuknjavu “Lele deca, ovaj ako ni se dokleca, živu glavu da izvučemu ovuj godinu – ne! Brgo istrčujte nadvar, kazujte da nesam tuj! Tugo, Boške! Kude pa taj pomalarka s’d nađe da mi se nasune! Vek si takoj pekara a ništa ne znaja red da nauči! Provrteno pa pušteno! Od kraj takvo ulavo! Jadan on’j Stanimir, krasan čovek, što si ga cel vek takoj prekara…” Iskoči ja u dvor, izlža gu nakako Docku, ta si otidna ona. Baba još dugo po toj ne moga se smiri. Jedva gu povrnasmo od šok. Cela igra. Zajeba i onuj kudelju I prelo i sve…

I iz godinu u godinu takoj si je na t’j d’n bilo. Sve dok je baba bila živa. Pa i posle. A duša valja i s’d si me t’j d’n nekako stra dal’ će mi neki dođe u kuću. Dal’ je toj istin takoj kao što se veruje, dal ga ima nešto ili ne, toj ne znam. Jedno sigurno znam – Đavol ni ore ni kopa, već od pakos misli. A za ostalo, ne moram pa ni ja sve da znam. Bolje mi je takoj.

PPPobre